Mitovi u koje vjerujemo

Legenda u koju svi veruju

Platonova prica o Atlantidi i opis
njene tragicne propasti, tokom mnogih vekova je smatrana legendom. Pa i
danas, u naucnom svetu ne postoji jedinstveno misljenje da li je ova
hipoteticna civilizacija uistinu postojala. Mozda jeste, a mozda i
nije...



Postoji mnostvo pretpostavki i znanstvenih
hipoteza o tome da li je Atlantida uopste postojala, gde se nalazi i
zasto je (i kako) iscezla s lica nase planete. Najvazniji izvor o njenom
sjaju nalazimo u Platonovim "Dijalozima" (Timej) u kojima navodi pricu
koju je za vreme svog boravka u Egiptu, oko 583. godine pr. n. e., cuo
grcki filozof Solon.

Gde se nalazila?

Nekada, u davna
vremena, iza moreuza 'Herkulusovi stubovi' (Gibraltar), zabilezio je
Platon, prostiralo se veliko ostrvo koje se zvalo ~ Atlantida. Ostrvo je
imalo povrsinu oko 154.000 kvadratnih milja, a na njemu je zivelo oko
2o miliona ljudi. Zemlja je obilovala toplim izvorima, a u sumama su
ziveli slonovi i druge africke zivotinje.
Plodne ravnice bile su
ispresecane mnogim kanalima, koji su sluzili kao vodeni putevi za prevoz
razne robe i poljoprivrednih proizvoda. O bogatstvu ove hipoteticne
civilizacije govori podatak da je njen glavni grad bio opkoljen visokim
bronzanim zidovima, a dvorci, vile i hramovi bili su prekriveni zlatom i
srebrom.



LEGENDARNA ZEMLJA:

Mnogi istrazivaci smestili su Atlantidu u Atlantski okean, u blizini Azurskih ostrva.

Od
12 ooo. pa sve do 9ooo. godine, Atlantida je gospodarila tim delom
sveta, upravljajuci gigantskom mediteranskom carevinom, koja je dopirala
sve do Egipta i Italije. Atlanti su se borili za stvaranje takve
drzavne zajednice u kojoj bi ideali bratstva i prijateljstva
predstavljali najvece blago.
No, 'jednoga uzasnog dana i jedne uzasne noci', navodi Platon, 'Atlatidu je progutalo - more!...'
Od
tada do danas o njoj je napisano preko 2o.ooo knjiga u kojima se iznose
bezbrojne pretpostavke. Jednu od poslednjih napisao je austrijski
inzenjer Oto Henrih Muk, covek veoma sirokih pogleda.
Muk naglasava
da je Platon govorio istinu i dodaje da se Atlantida mogla nalaziti u
blizini Azorskih ostrva, koji leze na udaljenosti od 1.2oo kilometara od
Europe.

Sta je zapamtio Kromanjonac?

Ako je to tako, ova
je blistava imperija zasigurno imala svoje kolonije na Starom
kontinentu. Ali, gde?! Primitivna keramika i primitivno orudje
Neandertalca govore o tome da je Europa u ta davna vremena jos uvek
prezivljavala - kameno doba!
Muk je obratio paznju da je Kromanjonac,
koji je bio visi rastom i koji je bio na daleko visem kulturnom nivou
od Neandertalca, zivio otprilike u isto vreme s Atlantima. Izvanredne
slike divnih ljudi sa bronzano obojenom kozom u pecinama Spanije i juzne
Francuske danas se pripisuju umetnickim vizijama coveka iz Kromanjona.
Njegovi ukrasi, orudje za rad i drugi predmeti, bili su izradjeni
vestije i sa znatno vise umetnickog ukusa od neandertalskih. Drugim
recima, to su ostaci jedne visoko razvijene kulture, koja u mnogo cemu
predstavlja kontrast u odnosu na primitivni nacin zivota neandertalskog
coveka!


SJAJNA CIVILIZACIJA:
Ako je postojala, Atlantida je dosegla visoki stupanj civilizacije, a njen glavni grad blistao je u zlatu i srebru.

Istrazujuci
grobove Kromanjonaca, Muk je iznio pretpostavku da su oni bili zitelji
Atlantide. On je obratio paznju i na sledecu cinjenicu: ogromne oblasti
Europe za vreme egzistiranja hipoteticne civilizacije bile su jos
prekrivene snegom i ledom, jer su gleceri poceli da se tope i nestaju
tek u 11. milenijumu pre nove ere. Zasto? Zasto topla Golfska struja,
koja danas zagrejava obale Evrope, nije tada funkcionisala? Da je u tome
nije mozda sprecavala neka golema prirodna pregrada ~ Atlantida ~ pita
se Muk i dodaje da je Golfska struja zapljuskivala obale legendarnog
kontinenta, da je upravo ona stvorila onu blagu klimu o kojoj je s
odusevljenjem govorio Platon?!... Postoje li dokazi za takvu tvrdnju?
Da, postoje!

Kakvu tajnu skrivaju jegulje?

Muk
ih je pronasao u neobicnom i za sada neobjasnjivom ponasanju evropskih
jegulja. Napustajuci svoj zavicaj ~ Sargasko more, koje se nalazi
jugozapadno od Azurskih ostrva, jegulje se upucuju Golfskom strujom i,
reklo bi se potpuno besmisleno, putuju u Evropu i zavrsavaju u rekama
koje se ulevaju u Mediteran. Nakon nekoliko godina jegulje se vracaju u
Sargasko more, gde polazu ikru i zavrsavaju svoj zivotni ciklus.

Sta
ih nagoni na tako opasna putovanja? Znanost na to jos nije dala
definitivan odgovor. Mozda se, kaze Muk, na to pitanje moze dati sledeci
odgovor: kada su se instinkti jegulja tek formisali, slatke recne vode
na Atlantidi, u kojima su one mogle da nadju utociste od morskih
grabljivica, nalazile su se sasvim blizu Sargaskog mora. Slepi instinkt
ih i danas, hiljadama godina nakon nestanka Atlantide, i dalje tera na
duga i neizvesna putovanja tokovima Golfske srtuje!
Muk je sledio
trag koji je Atlantida kao svojevrsni most mogla da odigra izmedju
Evrope i Amerike. On je obratio paznju na slicnost egipatskih,
srednjoamerickih i juznoamerickih piramida u dolini reke Moce. Zatim na
slicne elemente u kulturama Baska i Maja. Muk pise o jednom baskiskom
misionaru koji je bio zapanjen kada je otkrio da ga ljudi u dzunglama
Guatamale odlicno razumeju i da koriste slicna orudja pri obradi zemlje
kao i njegov narod.

Sta je nacinilo depresije u Atlantiku?

Platon je tvrdio da je
Atlantidu progutalo more. Muk je u svojim istrazivanjima poceo da traga
za 'izgubljenim kontinentom' i po dnu Atlantskog okeana. Zahvaljujuci
okeanografiji, nauka danas raspolaze detaljnom kartom morskog dna. Dno
Atlantika podeljeno je na dva dela velikim podvodnim grebenom cija
visina pod morem dostize 3ooo metara, a proteze se od Islanda do
Antarktika.
U podrucju Azurskih ostrva taj se greben siri u plato
sirine 4oo i duzine 1ooo kilometara. Severno od njega podizu se podvodne
vulkanske planine. Pojedini njihovi vrhovi uzdizu se nad povrsinom
okeana. To su danas Azurska ostrva, ciji oblik i razmere uveliko
podsecaju na - Platonovu Atlantidu!


STRAVICNA KATAKLIZMA:

Hipoteticki
kontinent Atlantida zavrsio je u katastrofi kozmickih razmera. Prema
nekim pretpostavkama, Atlantida je nestala nakon sto je nasu planetu
pogodio ogromni asteroid.

Pri razvijanju svoje hipoteze, Muk je
bacao poglede i na priobalne regione severnoamerickog kontineta. U
regionu grada Carstona, u Juznoj Karolini (SAD), aerofoto-snimanjem
1930. godine nacinjena je karta celokupne oblasti, koja neodoljivo
podseca na bojno polje prekriveno sa oko 3.ooo okruglih i ovalnih
kratera, ciji su 'grudobrani' okrenuti prema jugoistoku.
To je po
misljenju Muka veoma ozbiljan dokaz u korist hipoteze da su kratere
stvorile krhotine nekog nebeskog tela koje je doletelo iz severozapadnog
pravca. Razume se, udubljenja u Juznoj Karolini su znatno manja od
dviju ogromnih depresija koje se nalaze na dnu Karipskoga mora; one
dostizu dubinu od 9.ooo metara i imaju povrsinu od 5oo.ooo kvadratnih
kilometara.
Kakve su ogromne sile stvorile ta gigantska udubljenja na morskom dnu i sta je izazvalo pojavu vrtaca na obali Juzne Karoline?

Katastrofa je dosla s neba!

Platon
pominje odstupanje u kretanju zvezda i ogromnim pozarima na Zemlji,
koji su pratili katastrofu Atlantide. Muk smatra da je u skretanju
zvezda rec o ~ asteroidu. Matematicki proracuni rezultiraju njegovima
zakljuckom da je asteroid 'dospeo' iz pravca asteroidnog pojasa Adonis i
pri orbitiranju oko Sunca po opasnoj ekscentricnoj orbiti skrenuo s nje
i obrusio se na Zemlju!
Slicno gigantskoj raketi, asteroid se iz
zapadnog pravca spustao na Zemlju. Sudeci prema velicini podmorskih
depresija, Muk pretpostavlja da je precnik kozmickog giganta dostizao
oko - 11 kilometara!
Na visini od oko 3oo kilometara asteroid je zbog
zapaljenog vodonika poceo da sija jarko crvenom bojom. Za njim se vukao
rep zapaljenih gasova, dugacak oko 6o kilometara. Pri prodoru kroz
atmosferu, on se raspao na manje delove.
Dva dzinovska dela
asteroida, svaki tezak od mnogo milijardi tona srucila su se u okean,
stvorivsi portorikansko udubljenje, a manje krhotine izrovacile su tlo u
Juznoj Karolini. Ti udari apokalipticke snage izazvali su eksploziju
koja je zahvatila ogromnu teritoriju. Jos dva gigantska komada asteroida
pogodila su Zemljinu koru na veoma osjetljivom mjestu - u regionu
Atlantskog grebena - i aktivirale sve vulkane u njegovom lancu.
Stravicna kataklizma zahvatila je Atlantidu i pretvorila je u pustos.

Zasto su nestali mamuti?

'Za
jedan uzasan dan i jednu uzasnu noc', kako je pisao Platon, 'Atlantida
je iscezla'. Jos dugo su nakon toga zemljotresi potresali kontinente, pa
je severoistocni deo Juzne Amerike potonuo u Atlantik, a njen
severozapadni deo izronio iz voda Pacifika, prenoseci gradove s nivoa
mora do vrhova danasnjih Anda. Istodobno, gigantski crni oblaci,
ispunjeni otrovnim gasovima, gusili su ljude i zivotinje sirom nase
planete.
Kao dokaz za tu hipotezu Muk navodi iznenadni nestanak
mamuta. Prezivevsi desetine hiljada godina u Sibiru, koji do tada nije
bio pod ledom, oni su iznenada uginuli. Svi do jednoga!
Autor
hipoteze tvrdi da je oblak otrovnih plinova te kolose ubijao na licu
mesta. Po njegovom misljenju, nije izneta jos ni jedna cinjenica koja bi
objasnila iznenadno smrzavanje dlakave sabrace slonova, niti se zna sto
je to sto je uticalo da se Sibir pretvori u gigantski frizider. Da li
je pogodak asteroida doveo do oscilacije Zemlje za vreme njenog
rotiranja, sto je izazvalo predislokaciju polova i naglu izmjenu klime? -
postavlja Muk pitanje i dodaje da su se u ogromnom crnom oblaku mogle
nalaziti i one kolosalne kolicine vode koje su izazvale svetski potop o
cemu govore legende mnogih naroda.
Interesantno je da Platon ukazuje
na 'more blata' koje je za duze vreme onemogucilo plovidbu brodova izvan
Gibraltara. Godine 1822. arheolog Leonard Vulej zapoceo je radove na
iskopavanju grada Ura, prestolnice drevnih Sumerana. Ispod grobnica
prvih careva, ekspedicija je otkrila sloj mulja i prljavstine, debljine
gotovo tri metra. U istom sloju nisu bili otkriveni nikakvi arheoloski
ostaci. Bas nikakvi. Sve sto je do tog vremena postojalo, kao da je
netragom iscezlo!

Radjanje nove civilizacije

Prema Mukovim
proracunima, covecanstvu je bilo potrebno tri hiljade godina da bi se
oporavilo od katastrofe izazvane padom asteroida. Skoro sve to vrijeme
ogromni crni oblak vulkanske prasine visio je nad severnom Evropom.
Za
one koji su preziveli kataklizmu, zivot pod tim oblakom predstavljao je
kratku i tesku borbu za opstanak. Ljudi su lutali pod crnim nebom, na
kome se Sunce samo ponekad pojavljivalo kao daleka fatamorgana; a u
vreme kada je covecanstvo stvorilo nove uvete za razvoj svoje
civilizacije - to je bilo u cetvrtom mileniju pre nove ere - od
Atlantide je ostala samo legenda.
Sva dostignuca nekadasnje znanosti,
umetnosti i kulture uopste, bila su zbrisana. Covecanstvu je bilo
potrebno jos 6.ooo godina da bi steklo nova znanja; njih je koristio i
Muk da bi postavio svoju teoriju o uzrocima propasti blistave Atlantide.

Mit o Atlantidi

Priča, otprilike, ide ovako. Nekad davno, pre
nekih 9.000. godina, kod „raspodele dobara”, Atina i Hefest
dobijajuAtinu, a Posejdon (odnosno njegov egipatski ekvivalent) veliko
ostrvo Atlantidu. Gde je Atina znamo, a što se tiče Atlantide, nije
jasno da li je bila locirana u Atlantskom okeanu, ili u Mediteranskom
moru. Indikativno je da Atina milenijum kasnije dobija grad Sais,
takođe. Prema tradiciji Hronos je po zbacivanju sa „božanskog prestola”
bio bačen na ostrvo Kanopus, gde i danas spava (tj. gde vreme ne teče).
Pol ekliptike i jeste „bezvremenski”, on nije podložan pomeranju,
suprotno od ekvatorijalnog pola (koji trasira „doba” - Zlatno, Srebrno,
Bakarno i Gvozdeno), tako da je bog vremena bio smešten „na pravo
mesto”. Na Atlantidi Posejdon (on u grčkoj mitologiji igra ulogu
Demijurga, koji pored ostalih zaduženja proizvodi zemljotrese i plimske
talase - cunamije) gradi ostrvo u ostrvu, gde vodi ljubav sa smrtnim
ženama. Posejdonovi naslednici, međutim, postaju sve korumpiraniji,
zaboravljajuć i božije zakone (uporediti sa biblijskom mitologijom iz
Knjige o sudijama, na pr.), tako da bog odlučuje da ih kazni.U
međuvremenu Atinjani, vođeni istim plemenitim namerama (uz nešto
imperijalnih osećanja prema „Divljem Zapadu”), pobeđujuAtlantidske snage
koje su krenule na Istok u osvajačke svrhe, i zauzimaju Ostrvo da bi
kaznili grešne Atlantiđane. (Ostrvo u ostrvu, koje je Posejdon ogradio
koncentričnim krugovima vode i zemlje, neodoljivo posteća na ranije
pomenuto ostrvo File na Nilu). Platon dalje elaborira topografiju i
istoriju Atlantide, koja se može prevesti u tadašnje prilike u Heladi,
ali se mi ovde ne možemo na tome zadržavati. Pomenimo samo da je
centralno ostrvo koncipirano u obliku školjke, koja je amblem
Posejdonov. Nije slučajno ni to što je trubu-školjku izumeo Jarac,
asociran zimskoj kratkodnevici, i koji je duvanjem u trubu označio kraj
Deukalionovog potopa (kataklizme). Najzad, razljućeni Zevs šalje (ili
odobrava) potop, koji odnosi kako grešne Atlantiđane, tako i same
Atinjane na njoj. Tako je nestala Atlantida.

Autor: Prof. dr Petar Grujić je naučni savetnik u Institutu za fiziku, Zemun


Poslednji časovi Atlantide


Osmog
jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrušio i uz
temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa je
trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni ljudi,
uništen je biljni i životinjski svet u mnogim regionima naše planete, a
njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u kome je
potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva civilizacija
koju je čovek izgradio. "Uzrok te apokaliptične katastrofe je asteroid
iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca dospeo u
gravitaciono polje Zemlje" - smatra nemački fizičar Oto Muk (Otto Muck),
iz čije knjige "Sve o Atlantidi" prenosimo najzanimljivije delove.

Kataklizma
je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa iznenada se
pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na sićušnu
zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na blještavi
bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo položenom
trajektorijom telo se obrušilo na Zemlju.

Pir razularene stihije

Iz
pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala
severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske širine,
gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u državi Južna Karolina.

Kada
je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gušće slojeve atmosfere,
temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni
koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Užasna
toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve što joj se našlo na putu.

Pod
dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad površine Zemlje
eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se obrušili
na površinu Zemlje kao kakva kiša, šireći smrt i propast.

Dve
najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od Portorika.
Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one su probile
dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine Zemlje i
pomešalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne količine
vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.

Prasak eksplozije
čuo se širom sveta. Blještavi sjaj je pretvorio noć u dan 2.000 km
unaokolo. Džinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su se sa pučine
ka kopnu i uništavali sve pred sobom...

U tom piru razularene stihije potpuno je uništeno legendarno ostrvo Atlantida.

Platon o Atlantidi
Najveća
opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se čovečanstvo
već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki filozof
Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije to
pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela "Timaios" i
"Kricias", u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov
tragičan kraj.

Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini
"Herkulesovih stubova" - kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz.
Bila je veća od Male Azije i Južne Afrike zajedno, odlikovala se
plodnošću i davala po dve žetve godišnje. Platon je pominjao kokosove
palme, slonove, krokodile, pozlaćene hramove i palate, glavni grad u
prečniku od 23 km i ljudsku zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i
visokoj kulturi. Vojska Atlantide je raspolagala sa 480.000 pešaka,
120.000 konjanika, 160.000 bornih kola, 240.000 mornara. Platon je prvi
pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se zasnivala na
njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o Atlantidi čuo od
svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a ovaj opet od
Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih podataka došao
na osnovu izveštaja starih egipatskih pisaca, koje je otkrio prilikom
svojih putovanja.

Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa
o Atlantidi, do sada je objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi
koja je zadesila našu planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i
istrazivači, opsenari i šarlatani pisali su o Atlantidi.

"Godine
1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno čistoj vodi, u
blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i stubova, i
to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi ( Casey )
još 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo pojaviti
Atlantida" - piše Oto Muk.

Tragovi potopljenih gradova postoje u
svim krajevima sveta i to ima svoje objašnjenje: od poslednjeg ledenog
doba ( oko 7.000 godina pre n. ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji
je pokrivao i velike oblasti Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200
metara. Tako je more u nižim primorskim područjima potopilo čitave
civilizacije i njihovo stanovništvo. Engleska tada još nije bila ostrvo,
na mestu Baltičkog mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka
Rajne, a Apeninsko poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom
Afrikom.

Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze
se u obalskim područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema
Platonu, nalazila daleko u okeanu. "Odatle se - pisao je on - moglo
otploviti do drugih ostrva, a sa ovih i do nasuprot ležećeg kopna".

Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a "nasuprot lezeće kopno" je severnoamerički kontinent.

Prema
tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas
nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najviše vrhove
ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteže prema
jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura
proširuje u plato čija širina dostiže 500, a dužina 1.000 km. Plato se
danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske površine, dok su obe
strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada
predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene
propasti. Za tu tvrdnju on navodi više dokaza.

Dokazi Ota Muka

Kada su 1921. godine izvršena prva vazdušna
foto-snimanja Južne Karoline, otkriveno je više od 3.000 kratera
zagonetnog porekla. Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km ,
dok se čitava oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na
oko 156.000 km2 . Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim
krhotina nekog većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve
ogromne jame na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva
džinovska dela asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su
prečnike od po desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu
pukotinu koja se ubrzo proširila do Atlantide. Rastopljena magma iz
utrobe Zemlje bila je strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na
njenom mestu je nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m
potonuo i deo zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast
pratilo niz katastrofa.

Pepeo lave i isparena morska voda
stvoroli su crni oblačni pokrivač od 30 km debljine, koji se pod
dejstvom pasatskih vetrova premeštao prema istoku, ka Evropi, Africi,
Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i uragani. Pepeo i morska
so su predstavljali kristalizacione tačke za apokaliptične kiše i
provale oblaka koje su se obrušavale na Zemlju. Prema Bibliji kiše su
trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala nizije čitavih 150
dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno verodostojne.


Golfska struja kao dokaz
Činjenica
je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj
okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godišnju
temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj
širini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska
struja, ima srednju godišnju temperaturu od 00 C.

Muk postavlja
pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo dogoditi da su
se u ledenom dobu, koje se završilo oko 7.000 godina pre n. ere,
Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva nalazile pod
večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo objašnjenje:
Golfska struja u to vreme nije uopšte ni dopirala do Evrope. Polazeći iz
Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope nailazila na
nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km široko ostrvo Atlantidu.
Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i jugozapadne delove i
odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u Karipsko more, odakle je
opet zaokretala ka Atlantidi.

Tek posle propasti Atlantide put
prema Evropi je bio otvoren. Pod povoljnim dejstvom tople morske struje,
ledeni pokrivač na Britanskom ostrvu počeo je da popušta i da se topi.
Taj proces traje već hiljadama godina i nije završen do danas.

Promenjena maršruta jegulja

Neobično
putovanje jegulja se uklapa u teoriju Ota Muka. Jegulje polažu ikru u
Sargaskom moru, u zapadnom delu Atlatnika. Ono zauzima dosta veliku
površinu Atlantika i prekriveno je gustim masama algi. To neobično more
zapljuskuju tople golfske struje. Izleglu mlađ jegulja strujanje tople
vode nosi na istok i severoistok. Tako jegulje dospevaju do Evrope gde
se njihova ogromna jata dele - mužjaci ostaju u moru, dok se ženke
uzvodno kreću u reke koje se ulivaju u Atlantik. U tim rekama ostaju pet
godina dok ne dostignu polnu zrelost. Tada se vraćaju u more i ponovo
sa mužjacima odlaze u Sargasko more i tamo polazu ikru.

Na prvi pogled to putovanje jegulja radi očuvanja vrste i parenja je potpuno besmisleno i preterano opasno.

Muk
objašnjava da jegulje ranije nisu dolazile u daleku Evropu. Golfska
struja ih je donosila samo do mnogo blize Atlantide. Kada je ostrvo
nestalo u katastrofi, golfska struja je ponela sa sobom i jegulje na ovo
produženo putovanje. Njihov instikt se nije promenio ni posle toliko
milenijuma: i danas ga se pridržavaju.

Stvaranje rase bledolikih

Gigantske
količine lave i pepela koje su se podigle u atmosferu, prekrivale su
nebo nad Evropom, prema Mukovim proračunima, oko 2.000 godina. Biljke,
kojima su nedostajale potrebne količine svetlosti su izgubile pigmente.
To se dešava i sa ljudima koji se duže ne izlažu Sunčevoj svetlosti. Muk
pretpostavlja da su upravo pod tim uslovima nastali bledoliki ljudi, iz
dotada bakarno-crvenih rasa ljudi. To dokazuju i crteži otkriveni u
pećinama južne Francuske.

Datum katastrofe Muk je izračunao tako
što je pošao od Platonovog podatka, po kojem je Atlantida potonula pre
8.500 godina. Uporedio je taj kalednar sa kalendarom Maja indijanaca,
koji započinje apsolutnim nultim danom, a može se tačno fiksirati: 6.
jun 8498. godine pre nove ere.

Da li je to bio dan propasti Atlantide? Sličnost u tim datumima ne može biti slučajna.

Sa
tim datumom se može povezati i interesantna astronomska konstelacija,
povezana sa tzv. konjukcijom Zemlje i Venere sa Mesecom: ta tri nebeska
tela su se nalazila tog dana u istoj liniji. Ali istog dana se u blizini
Zemlje nalazila i grupa asteroida Adonis.

Da li je konstelacija
Zemlje, Venere i Meseca bila dovoljna da jedan izdvojeni asteroid iz
grupe skrene sa svog puta i privuče ga u polje Zemljine teže?

Muk smatra da to nije nemoguće.

Postoje mnogi dokazi za slične manje kosmičke udese koji su pogađali nasu planetu.

Tako
je 30. juna 1908. godine jedan meteorit pao na teritoriju Sibira i
izazvao pojavu plamenog stuba visokog 20 km, koji se mogao videti i sa
daljine od 500 km. Pod dejstvom vazdušnog udara, ljudi i konji su padali
i po 650 km udaljeni od mesta gde se desio udar. Pri tome ne treba
zaboraviti da je taj meteorit bio pravi patuljak u odnosu na asteroid
koji je pogodio Atlantidu.

Atlantida - most među starim kulturama
Poslednja
otkrića dopustaju istrazivačima praistorijske prošlosti Zemlje da idu
još dalje u prošlost. Spomenici prastarih kultura, iskopine, motivi,
legende i razni predmeti, kao i istraživanja na kopnu i pod morem,
ukazuju da su te kulture nastale pre neke ogromne katastrofe, praćene
sveopštim potopom pre oko 12.000 godina. Ali, ima i veoma mnogo indicija
da su među njima, mada su bile razdvojene hiljadama kilometara,
postojale uzajamne veze.

Zbog svega toga Platonova priča o
Atlantidi pojavljuje se danas u novom svetlu. Istraživači su skloni da
veruju kako je nekada napredno ostrvo u Atlantskom okeanu, pre svoje
propasti, predstavljalo ne samo most među praistorijskim kulturama
Sredozemlja, Bliskog i Srednjeg istoka sa jedne, i drevne Amerike sa
druge strane, nego i njihov izvor i rasadnik. Za to još ne postoje
neposredni i neoborivi naučni dokazi, ali indicija ima sve više.

Veštački diskovi na dnu Atlantika
Ruski
časopis "Sputnjik" objavio je članak o verovatnom postojanju i propasti
Atlantide, u kojem iznosi i neke manje poznate podatke.

"Sredinom
pedesetih godina - piše "Sputnjik" - američki brod za okeanografska
istraživanja podigao je sa dna Atlantika, južno od Azurnih ostrva, oko
1.000 kg neobičnih predmeta. Bili su to krecnjački diskovi, slični
tanjirima, prečnika 15 i debljine 4 cm. Spoljna strana je bila relativno
glatka, a unutrašnja izdubljena i hrapava, što govori o vestačkom
poreklu tanjira. Istraživanja su pokazala da su stari oko 12.000 godina
i, što je još važnije, da su izrađeni na površini Zemlje, pod
atmosferskim uslovima. Ko ih je izradio? Zašto? Kako su se u tako
relativno velikom broju našli na jednom mestu?

"Sputnjik" ističe
da se i druge grane nauke interesuju za rešenje problema Atlantide, jer
su za njeno postojanje vezana mnogobrojna pitanja. Uporedna etimologija
postavlja pitanja: kako su koreni mnogih drevnih grčkih reči dospele u
jezik Maja Indijanaca? Ili: otkud u Peruu u pećinama slike i skulpture
lavova i drugih životinja koje nisu nikada živele na tom području?

Na
ta i slična pitanja nauka ne može da odgovori. Zbog toga se istraživači
uvek vraćaju Platonu, upoređuju njegove dijaloge sa objektivnim nivoom
znanja iz tog doba i iznose zaključke po kojima je on podatke o
Atlantidi mogao da dobije od ljudi koji su na osnovu pouzdanih izvora
znali da je ona postojala.

I detalji koje je pominjao Platon,
slažu se sa otkrivenim činjenicama. Podaci Platona o tome da su se
zidovi i kule pravili od belog, crnog i crvenog kamena, potvrđuju se
činjenicom da su i savremena zdanja na azurnim ostrvima napravljena od
istog materijala; a ta ostrva su u stvari najviši vrhovi ostrvskih
planina.

Ruski hidrogeolozi su istraživanjem tla sa dna severnih
polarnih mora došli do još jednog zaključka koji, mada posredno,
potvrđuje Platonovu priču o Atlantidi: oni su ustanovili da su prvi
talasi golfske struje prodrli u ta područja pre otprilike 12.000 godina.

Do
sličnih rezultata su došli i američki naučnici. Oni su istražili
vulkanski pepeo u talozima na dnu Atlantika i otkrili da se tamo pojavio
pre 12.000 godina.

Novi početak čovečanstva

Postoji veći broj ljudi koji smatraju da
je Atlantida Platonova izmišljotina. Slavni filozof je opisivao zlatne
krovove i srebrne statue božanstva Atlantide, a oni ističu: prema
najnovijim istraživanjima, primitivni stanovnici Evrope sve do 4.000
godine pre n. ere nisu koristili metale.

Kada se povede reč o
70.000 borbenih kola Atlantide, oponenti na to kažu da su se konji tek
oko 1000. godine pre n. ere počeli koristiti u ratne svrhe. Oni tvrde da
su se 8498. godine pre n. ere Evropom kretali neandertalci koji su
koristili samo kosti i kamenje kao alat.

Međutim, Platon ne
opisuje samo kulturu Evrope, nego i kulturu Atlantide. A budući da je
ona propala u roku od 24 sata, zajedno sa svojim stanovnicima,
životinjama, kulturnim blagom i kada je užasna kosmička katastrofa
izmenila lik Zemlje, onda se zaista uzaludno traga za tom izgubljenom
civilizacijom.

Verovatno se ništa više ne može dokazati sem činjenice da je čovečanstvo još jednom moralo da krene sve ispočetka...