Slovenska mitologija

Podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale najmnogoljudnijeg
ogranka indoevropske populacije koja je već u prvoj polovini I
milenijuma pre n. e. naseljavala teritoriju između Dona i Karpata. U
poslednjim stolećima pre n. e. Sloveni su se uključili u migracije
podstaknute kretanjima raznih azijskih plemena i brzo zaposeli prostrane
teritorije istočne, srednje i jugoistočne Evrope. Između 6. i 10. veka
diferenciraju se u jezičkim i kulturnom smislu i razvrstavaju u tri
velike grupe plemena, iz kojih su se razvili današnji Istočni Sloveni
(Rusi, Ukrajinci, Belorusi), Zapadni Sloveni (Poljaci, Česi, Slovaci,
Lužički Srbi, Baltički Sloveni) i Južni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci,
Makedonci, Bugari).

Izvori za slovensku religiju su veoma
oskudni i fragmentarni. Plinije Stariji i Tacit prvi pominju Slovene pod
imenom Venedi, i to kao susede Germana, ali oni ne govore i o njihovoj
religiji. Podatke o religiji Slovena najpre daje Prokopije, vizantijski
istoričar iz 6. veka, koji saopštava da su slovenska plemena Anta i
Sklavena "verovala da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar
sveta, kome su žrtvovali goveda i ostale životinje da obožavaju i reke i
druga neka niža božanstva i svima njima prinose žrtve i po njima
vračaju". Kasniji pisani izvori odnose se uglavnom na verovanja
Baltičkih Slovena i Rusa, dok se o religiji ostalih Slovena - Čeha,
Poljaka i Južnih Slovena - može suditi jedino na osnovu lingvističkih
ostataka i folklorne građe.

Religija Baltičkih Slovena
rekonstruiše se na osnovu istorijskih spisa i hronika 11. i 12. veka, i
to hronika Titmara od Merseburga (oko 1012-1018. g.), u Gesta
Hammburgensis Ecclesiae Adama iz Bremena (oko 1074-1076. g.) i Chronika
Slavarum, spisa koji je između 1167. i 1186. godine napisao nemački
istoričar Helmhold. Još su pouzdaniji podaci o religiji Zapadnih Slovena
koji se nalaze u biografijama bamberškog biskupa Otona, a koje su u 12.
veku napisali Monachus Prifligensis, Ebbo i Herbord. U njima su
podrobno opisani pohodi bamberškog biskupa protiv Slovena na Baltiku, a
posebno njihovi hramovi. Pouzdani su i podaci sadržani i u nordijskoj
Knytlingsaga, koja je pisana između 950. i 1190. godine, kao i u delu
Saxa Grammaticusa, u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara
protiv Slovena.

Za religiju Istočnih Slovena najznačajniji i
najstariji izvor jeste takozvana Nestorova hronika, nastala u prvoj
polovini 12. veka, u kojoj se navode imena bogova poštovanih u Kijevu.
Manje su pouzdani podaci sadržani u spevu Slovo o polku Igorovu (kraj
12. veka), kao i u homelijama i polemičkim spisima nastalim između 11. i
17. veka. Podaci arapskih putopisaca ne samo da su odveć fantastični
već je neizvesno da li se odnose na Slovene ili Normane. Isto vredi i za
poljske istoričare i putopisce iz 16 - 17. veka, čije su konstrukcije o
slovenskom panteonu bez ikakve stvarne osnove.

Za rekonstrukciju
slovenske religije arheološka građa se može koristiti samo u
ograničenoj meri. Kako još nije pouzdano utvrđeno poreklo Slovena,
odnosno vreme njihovog formiranja, to se arheološka građa ne može
smatrati pouzdanim dokumentom sve do vremena kad Slovene sagledavamo u
istorijskim uslovima, tj. do 6. veka. Najdragoceniji su podaci do kojih
se došlo arheološkim istraživanjima svetilišta Baltičkih Slovena, a u
kojima su nađeni i kipovi pojedinih božanstava.

U svim oblastima
naseljenim Slovenima folklorna građa je izuzetno bogata. Iako je
hristijanizacija Slovena obavljena između sredine 9. i kraja 10. veka
(osim Polapskih Slovena, koji su hrišćanstvo primili tek u 12. veku),
pitanje je da li su njome bili zahvaćeni svi društveni slojevi, jer
podaci iz kasnijeg vremena pokazuju da je sveštenstvo moralo da uloži
mnogo napora kako bi iskorenilo paganska verovanja, posebno na selu. Ta
paganska verovanja duže su se održala u istočnim nego u zapadnim
slovenskim oblastima, gde je delovanje katoličke crkve bilo veoma
uspešno. Zbog toga su u folklornoj građi i narodnim umotvorinama Južnih i
Istočnih Slovena sadržani mnogi elementi stare slovenske religije. U
ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim usmenim narodnim
umotvorinama, sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje, a
verovatno i nešto od prvobitne slovenske mitologije. Elementi stare
religije održali su se i u likovima i kultovima pojedinih hrišćanskih
svetaca, na primer, sv. Đorđa, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv.
Save.

O religiji Slovena pre njihovog razdvajanja na Istočne,
Zapadne i Južne Slovene ne može se ništa određeno reći. Postavlja se
pitanje da li je ikada i postojala religija zajednička svim Slovenima,
jer Titmar iz Merseburga u 11. veku saopštava da svako slovensko pleme
ima svoje hramove, odnosno posebna božanstva. Panteon Istočnih Slovena
može se rekonstruisati na osnovu podataka koji su sadržani u ugovorima
između Vizantije i Rusije iz 945. i 971. godine, odnosno u takozvanoj
Prvobitnoj hronici, kompiliranoj oko 1111. godine. Najpre se pominju
bogovi Perun i Volos. Knez Vladimir je 980. godine obeležio početak
svoje vladavine u Kijevu na taj način što je na jednom brežuljku
postavio drveni idol Peruna sa srebrnom glavom, a uz njega i idole
Horsa, Dažboga, Striboga, Simargla i Mokoš, da bi ispred njih sa svojim
narodom prinosio žrtve. Istovremeno je i Vladimirov ujak u Novgorodu
postavio Perunov idol. Iz navedenih podataka je izvesno da je vrhovni
bog ruskog panteona bio Perun. Ostala božanstva, posebno Hors i Simargl,
verovatno ne pripadaju slovenskom panteonu. Jedino je autentična
boginja Mokoš, jer se pominje i u kasnijim homelijama.

Perun je
poštovan ne samo kao bog gromovnik već i kao veliki zaštitnik ruskih
vladara. Ruski kneževi normanskog porekla poistovećivali su ga sa Torom,
a posle prihvatanja hrišćanstva njegove osobine prešle su na sv. Iliju.
Volos je verovatno božanstvo izobilja i stada, koji je posle
prihvatanja hrišćanstva preobražen u đavola. S druge strane, neke
njegove odlike prenesene su na sv. Vlaha i sv. Nikolu. Kult Peruna i
Volosa bio je rasprostranjen i kod Južnih Slovena, na šta ukazuju nazivi
pojedinih mesta. Dažbog je zagonetno božanstvo koje je u jednoj
Malalinoj glosi povezano sa Suncem, a koje se na osnovu imena može
objasniti kao bog koji daruje, odnosno bog izobilja i plodnosti. Njemu
je vrlo blizak Svarog, koji se ne pominje među bogovima kojima je
Vladimir postavio idole, ali koga su svakako istočni Sloveni poštovali
zajedno sa njegovim sinom Svarožićem, i to kao boga svetlosti, odnosno
nebeske i zemaljske vatre.

U pisanim izvorima nije pomenuto
nijedno svetilište kod Istočnih Slovena. Arheološkim istraživanjima
otkriveni su, međutim, na lokalitetu Perin u blizini Novgoroda, ostaci
drvene konstrukcije sa osnovom u obliku oktogonalne rozete, koja je
protumačena kao Perunov hram. U središtu konstrukcije nađeno je
ugljenisano drvo, koje ukazuje da se tu nalazio idol i mesto na kome je
gorela vatra, dok je jedan ravan kamen u blizini protumačen kao
žrtvenik. U staroj Ladogi otkriven je fragmentovan drveni idol bradatog
božanstva iz 9. ili 10. veka, sa koničnim šlemom na glavi.

Istočnoslovenski
panteon nije zasnovan ni na hijerarhijskim niti na rodbinskim odnosima.
Idoli najznačajnijih božanstava postavljeni su na vrhovima brežuljaka,
pod vedrim nebom. Neizvesno je kako su izgledala mesta žrtvovanja, kao i
mesta žrtvi. Sveštenstvo nije pomenuto ni u jednom istorijskom izvoru, a
nema ni podataka o proricanju i vračanju.

Religija Zapadnih
Slovena poznata je samo fragmentarno jer se raspolaže uglavnom podacima
koji se odnose na svetilišta i božanstva Baltičkih Slovena. Izvesno je
samo da nije postojao panteon zajednički svim Zapadnim Slovenima, jer se
u istorijskim izvorima uvek ističu božanstva pojedinih oblasti za koja
se vezuju lokalni kultovi. Vrhovni bog baltičkih Slovena bio je
verovatno Svantovid, opisan kao bog bogova, kao božanstvo koje
obezbeđuje pobede u ratu. Kao najviši bogovi označavaju se i Triglav i
Svarožić. Sva ta božanstva povezana su sa ratnim funkcijama i sa
magijom, a ratnički karakter imala su i ostala božanstva Baltičkih
Slovena, kao što su Rujevit ili Jarovit, koji je izjednačavan sa Marsom.
Karakteristična je veza pomenutih božanstava sa pojedinim vrstama
oružja (štit, koplje) i sa konjima, kao i njihova polikefalija. Tako
Svantovid ima četiri glave, raspoređene prema glavnim pravcima sveta,
Triglav je troglav, a Rujevit je predstavljan sa sedam glava.
Polikefalija karakteriše i Porevita i Porenuta. Tom polikefalijom
verovatno su izražene mnoge funkcije božanstava. Ostala božanstva
poznata su uglavnom samo po imenu. Za Provena se može pretpostaviti da
je bio povezan sa hrastovima jer je njemu bio posvećen sveti gaj između
Oldenburga i Libeka. Za Podaga, kome je bio posvećen hram sa idolom u
Pluni, pretpostavlja se da je bio povezan sa godišnjim dobima i vatrom.
Bog Pripegala, kome je posebno godila hrišćanska krv, verovatno je bio
itifalično božanstvo, nalik na Prijapa. O Živi, verovatno glavnom
ženskom božanstvu, ništa se određeno ne zna. Sloveni koji su živeli
između Labe i Odre poštovali su jednu bezimenu boginju, čiju su sliku
nosili na svojoj zastavi. Polapski Sloveni su na svojim gozbama
nazdravljali dobrom bogu i zlom bogu, izjavljujući da svaka sreća dolazi
od dobrog boga, a nesreća od zlog. Tog zlog boga, koji je nazivan
Crnobog, hrišćanski misionari su poistovetili sa đavolom, iako je on
verovatno bio bog podzemlja.

U Istoriji Poljske Jana Dlugoša (oko
1460. g.) nabrojana su imena božanstva starog poljskog panteona, a uz
njih i odgovarajuća božanstva iz rimske mitologije: Yesza - Jupiter,
Lyada - Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana,
Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - Život. Poljski pisci iz 16.
veka dodali su tom spisku još nekoliko imena, na primer Lel, Polel,
Pogwizd, Pohvist. Taj poljski panteon je, međutim, veštačka tvorevina,
koju u celini treba odbaciti.

Kod čeških autora iz 16. veka
takođe su pomenuta imena nekih prehrišćanskih božanstava, na primer
Zelu, Klimba, Krosina, Krasatina, Morena, Lada i dr., ali su i ona
proizvoljne tvorevine.

Hramovi Baltičkih Slovena opširno su
opisani u istorijskim izvorima, a dokumentovani su i arheološkim
iskopavanjima. Hram vrhovnog boga Svantovida u Arkoni na ostrvu Rigen,
razrušen 1168. godine opisao je Saks Gramatik, a arheološki je
istraživan u dva maha, 1921. i 1969-70. godine. Taj hram je možda
podignut još krajem 9. veka. Opisana je njegova sjajno ukrašena drvena
ograda i Svantovidov idol u natprirodnoj veličini u unutrašnjosti hrama.
Na Rigenu su se u Garcu (Karenthia) nalazila još tri hrama, od kojih je
onaj u središtu bio posvećen Rujevitu, dok su u ostala dva poštovani
Porevit i Porenut. U Ridgostu (Retra) nalazio se hram u kome je poštovan
veći broj lokalnih bogova, od kojih je najveći ugled uživao Svarožić.
Spoljašnjost hrama bila je ukrašena predstavama bogova i boginja, a u
unutrašnjosti su se nalazili idoli naoružanih bogova, kao i veliki broj
zavetnih darova. U izvorima se pominje nekoliko hramova u Šćećinu, od
kojih je najznačajniji bio hram posvećen Triglavu, takođe bogato
ukrašen. U Volinu se nalazio hram sa svetim kopljem, a u Volgastu je
postojalo svetilište u kome se umesto idola nalazio džinovski štit,
prekriven zlatnim listićima.

U Gros Radenu, kod Šverina,
arheološki je istraženo jedno veliko svetilište, četvorougaono u osnovi,
oko koga su otkrivene hrastove daske duge 1,50 do 2 m, koje su u
gornjem delu tako obrađene da u celini nalikuju na ljudsku figuru. Na
osnovu keramičkih nalaza, to svetilište je datovano u 9-10. vek.

Baltički
Sloveni poštovali su određena božanstva u svetilištima pod vedrim
nebom. U blizini Oldenburga nalazio se gaj Prova, kome su bili posvećeni
stari sveti hrastovi. Svetilište je bilo ograđeno drvenom ogradom, sa
dva bogato ukrašena ulaza. Pristup je bi dozvoljen samo onima koji su
nameravali da prinesu žrtvu, ali je svetilište bilo i utočište svim
progonjenim. Hramovi baltičkih Slovena najčešće su služili i kao
svojevrsne riznice. Postojao je običaj da se deseti deo dobijenog ratnog
plena daruje svetilištu, a u riznicama svetilišta nalazili su se zlatni
i srebrni pehari, koji su korišćeni samo u praznične dane. Čini se da
su sva svetilišta bila ograđena plitkim rovovima ili drvenom ogradom.
Samo je svešteniku bio dozvoljen ulaz u hram, a i on bi pri tom morao da
zadržava dah kako ne bi uprljao najveću svetinju.

Istorijski
izvori pouzdano dokumentuju postojanje kultnih statua i kod Istočnih i
kod Zapadnih Slovena. To su pretežno bili drveni idoli koji su mogli
imati oplatu od plemenitog metala. Neki od njih su bili natprirodne
veličine, na primer drevni idol Svantovida u Arkoni. Arheološka
istraživanja takođe dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih
Slovena. Pri iskopavanju jednog utvrđenog naselja kod Neubrandenburga
pronađen je u sloju iz 11. - 12. veka, i to u središtu naselja, jedan
dvoglavi idol od hrastovine, visok 1,70 m. Obe glave predstavljaju lik
muškarca sa dugim brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je još
jedna figura od hrastovine, visoka 1,60 m, koja predstavlja ženu sa
naglašenim grudima i stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je
neko domaće božanstvo, i to zaštitnica porodice. Da su mnoga mesta i
utvrđenja imala svoje bogove zaštitnike pokazuju idoli od hrastovine,
koji su otkriveni na nekoliko mesta. U Altfrizaku, kod Neurupina,
neposredno ispred naselja nađena je hrastova figura koja prikazuje nagog
muškarca. Taj idol, datovan metodom radioaktivnog ugljenika u drugu
polovinu 6. veka, verovatno je imao određenu ulogu u kultu plodnosti.
Bogovi Zapadnih Slovena predstavljani su i na kamenim reljefima. Iz
vremena neposredno pred primanje hrišćanstva potiču i reljefi iz
Altenkirchena i Bergena na kojima je predstavljen muškarac sa velikim
rogom izobilja u rukama, verovatno Svantovid, jer je sa rogom izobilja
predstavljan i u svom hramu u Arkoni. Na kamenoj ploči iz Volgasta
shematizovano je prikazana ljudska figura, a kraj nje veliko koplje,
koje je atribut Gerovita, zaštitnika Volgasta.

O svetilištima i
kultnim obredima koji su u njima obavljani staralo se sveštenstvo. Manja
svetilišta, posebno ona pod vedrim nebom, opsluživao je samo jedan
sveštenik, ali za velike hramove vezivao se veći broj sveštenika.
Osnovna dužnost sveštenika sastojala se u staranju o dobru plemena, i to
na taj način što su oni, tumačeći volju plemenskog božanstva,
odlučivali o ratu i miru ili delili pravdu i vodili diplomatske
pregovore. Oni su brinuli i o riznicama svetilišta. Kako su sve važne
odluke zavisile od sveštenstva, ono je često bilo moćnije od plemenskih
vladara. Veoma važno mesto u društvenom životu dato je proricanju.
Sveštenici su proricali pomoću pepela, vode, kolača, ukusa krvi žrtve
ili mokraće. Najuticajnija proricanja obavljana su u Arkoni, Retri i
Šverinu, gde je odluka o ratu i miru donošena na osnovu ponašanja konja
(v. Svantovid). Pri kraju žetve obavljan je u Arkoni posebni ritual po
kome je sveštenik uzimao posudu iz ruku Svantovidovog kipa i, na osnovu
količine tečnosti sadržane u njoj, nagoveštavao rodnu ili nerodnu
godinu. Zatim je sveštenik stavljao ispred idola kolač od meda, velik
koliko i čovek, sklanjao se iza njega i pitao narod da li ga vidi. Ako
bi dobio potvrdan odgovor, molio je da iduće godine kolač bude veći,
odnosno da letina bude dobra.

U pisanim izvorima pominju se žrtve
koje su Zapadni Sloveni prinosili svojim bogovima, ali ne i njihove
vrste niti način žrtvovanja. Hroničari insistiraju na ljudskim žrtvama,
ali taj podatak treba primiti sa najvećom rezervom.

Panteon
Južnih Slovena najteže je rekonstruisati, jer su oni rano potpali pod
neposredni uticaj vizantijske civilizacije i hrišćanske religije. Već je
napomenuto da su Sloveni u vreme naseljavanja Balkanskog poluostrva
verovali, prema Prokopijevom svedočenju, u jednog vrhovnog boga, i to
boga munje, kome su bila podređena božanstva nižeg reda. Kako su u
toponomastici južno od Dunava mnogi tragovi imena Peruna, sa dosta
verovatnoće može se pretpostaviti da je kod Južnih, kao i kod Istočnih
Slovena, Perun bio vrhovni bog. U toponimima ima tragova i o Velesu, o
čijem se liku i funkcijama kod Južnih Slovena može indirektno suditi po
opisima sv. Save, koji je, po srpskom narodnom predanju, prvenstveno
pokrovitelj i zaštitnik stoke. Njemu bi bio blizak i Dabog iz srpskih
priča, crno i hromo božanstvo donjeg sveta, gospodar mrtvih, zaštitnik
stada, ali i vukova, koji je nazivan i Daba, Dabo ili Hromi Daba. Dabog
je istovremeno i bog plemenitih metala, zlata i srebra, pronalazač i
zaštitnik kovačke veštine. Posle prihvatanja hrišćanstva, funkcije
Daboga prenesene su na velike hrišćanske svece (sv. Jovana, sv. Savu,
sv. Arhanđela, sv. Đorđa, sv. Nikolu, sv. Mratu), a njegov lik je
preobražen u sotonu i Hromog Dabu. Jedna od hipostaza Dabogovih je
verovatno i Vid, božanski vidar čije je ime sačuvano u velikom srpskom
prazniku Vidovdanu. Car Trojan sa tri glave, koji se pominje u jednoj
skaski, verovatno je božanstvo blisko Triglavu jer je opisan kao noćni
konjanik. Kako se u jednoj slovenačkoj bajci pominje čarobnica Mokoši,
mogućno je da je boginja Mokoš nekada bila poznata Južnim Slovenima.

Kod
Južnih Slovena dosada nisu arheološki posvedočena svetilišta niti
idoli, a u istorijskim izvorima ne pominje se sveštenstvo niti ima
podataka o kultovima i ritualima. Žrtve su prinosili bogovima jedino kao
molitvu za svoj spas.

Izvesno je da su svi Sloveni poštovali i
mnogo niža božanstva, kao i različite demone, jer to potvrđuju i pisani
izvori i folklorna građa. Za kuću i domaćinstvo vezana su različita
natprirodna bića. Kod Rusa je to ded, deduška, ukrajinski did, didko i
domovnik, ili domovoj, kod Čeha dedek, a kod Bugara - stopan. Pod tim
imenima zamišljan je starac sa krznenim ogrtačem koji živi iza ili ispod
ognjišta i brine se o kući i stoci. Nekada se zamišlja i u vidu psa,
medveda ili zmije. Ako se tom kućnom zaštitniku ne poklanja određena
pažnja, on napušta kuću i prouzrokuje bolesti stoke ili smrt domaćina. U
odajama koje su služile kupanju prebivao je banik, kome su kupači
ostavljali u čabru vodu za kupanje i žrtvovali mu crnu kokošku. U uglu
ambara živeo je ovinik, zamišljan u vidu crne mačke ognjenih očiju,
koji, ako ga neko naljuti, može da zapali ambar. Za domaćinstvo je
vezana i Kikimora, mala žena koja je lenjim domaćicama mrsila pređu i
noću uznemiravala decu.

Kako su Sloveni bili okruženi gustim
šumama, u koje su često zalazili radi lova ili koje su krčili, to su za
njih vezivali i različite šumske duhove, od kojih je kod Istočnih
Slovena najpoznatiji bio lešij, a kod Južnih - lesnik (v. ta imena).
Poljima je, međutim, gospodario polevoj ili polevik, koji je zamišljan
čas kao kepec, a čas kao ljudsko biće crnog tela i zelene kose. Za polja
su još češće vezivani ženski demoni, poludnice (kod Rusa), koje su
zamišljane kao devojke dugih kosa, zaogrnute belim platnom, a koje se
najčešće pojavljuju u raži, i to u podne kada je sunce najjače.

Za
vode su Sloveni vezivali razna demonska bića, zla i opaka. Vodanoj je
boravio pokraj vodenica, gde je prolaznike stropoštavao u vodu da bi ih
učinio svojim slugama. I ostali vodeni duhovi nisu bili blagonakloni
ljudima, a svi su zamišljani kao zastrašujuća bića, često sa kandžama,
rogovima, repom i užarenim očima. Njima se pridružuju i rusalke, u
stvari utopljenice ili nekrštena deca, preobražena u devojke sa dugom
raspuštenom zelenom kosom (v. to ime). Dok su kod severnih Rusa ružne i
nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje
nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom
začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja
sledi posle Trojica), jer one tada izlaze iz vode, jure po poljima,
penju se na drveće i igraju na proplancima. Njima su kod Južnih Slovena
slične vile, zanosne devojke sa raspuštenom kosom i krilima, koje
najčešće obitavaju pokraj kladenaca, jezera, ili po gorama i planinama
(v. to ime).

U ritualima za plodnost kod Istočnih, a delom i
Južnih Slovena, značajno mesto zauzimaju praznici za koje se vezuju
božanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na
određen način sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u
vodu, uz obredno oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo
ožive. U tom ritualu, obavljenom u proleće, čiji je cilj bio da se
obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje kao mlada žena umotana u bele
čaršafe, sa hrastovom grančicom u rukama, a Jarilo kao prekrasni mladić
na belom konju. U vreme letnje dugodnevnice proslavljan je praznik na
koji su lutke zvane kupala potapane u vodu i paljene velike vatre. Na
taj dan tragalo se za magičnim i lekovitim biljkama. Rasprostranjeno je
predanje o cvetu paprati koji se rascvetava uoči tog dana, a čija
magična svojstva omogućuju da se otkrije zakopano blago. U svim
ritualima koji se na taj praznik obavljaju jasno su istaknuti vatra i
voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i ostalih folklornih
tekstova vezanih za kupala, mogućno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom
odnosu brata i sestre, oličenim dvobojnim cvetom dan i noć.

Za
rituale plodnosti u južnoslovenskom folkloru vezani su likovi Germana i
dodola. Pri obredu izazivanja kiše pravljena je glinena lutka muškarca,
nazvana German, koju su žene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da
će na taj način izazvati plodonosnu kišu. U vreme suše, povorka
devojčica, najčešće od pete do desete godine, koje su nazivane dodole,
išla je od kuće do kuće pevajući pesme kojima je prizivana kiša. Dodole
su bile bose, odevene u iznošenu odeću, sa vencem od trava, žitarica i
vinove loze na glavi. Između sebe su birale predvodnicu, zvanu dodola
ili dodolka. Prolazeći kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih
je ispred seoskih kuća domaćica posipala vodom po glavi i nogama, a
zatim darivala brašnom, vunom ili novcem. Inače i kod Južnih i kod
Istočnih Slovena kiša je izazivana na taj način što je preko mrtvaca,
najčešće utopljenika, koga bi za taj obred iskopali, izlivana voda.

U
religiji svih slovenskih naroda, kult mrtvih zauzima značajno mesto,
posebno u religiji Južnih Slovena. Sve do 9-10. veka Sloveni su
spaljivali mrtve, a njihove ostatke sahranjivali u urnama ili su preko
lomače nasipali humke, U tom ranom razdoblju grobni prilozi su izuzetno
retki. U urne su katkad stavljani raž ili spaljene kosti konja. Ugledne
ličnosti su sahranjivane sa pompom, a u smrti ih je pratila supruga ili
robinja. Prema svedočenju arapskih pisaca iz 10. veka, koje treba
primiti sa najvećom rezervom, kad umre neki plemić, njegovo telo se
privremeno sahranjuje, a kada se njegovo imanje podeli, obavljana je
prava sahrana, i to na taj način što se naoružan, u bogatoj odeći,
smešta u lađu sa hranom, pićem i suprugom, a zatim je lađa predavana
vatri i otiskivana od obale. Izvesno je, međutim, da su Sloveni koji su
živeli pokraj mora u 8-9. veku imali predstave o lađi mrtvih, jer su u
tom razdoblju arheološki posvedočene nadgrobne ploče ili grobovi u vidu
lađa.

Počev od 10. - 11. veka, pod uticajem hrišćanstva, Sloveni
prihvataju običaj inhumiranja pokojnika. Bez obzira na to da li se
pokojnici spaljuju ili inhumiraju, čvrsto se verovalo da nastavljaju
život posle smrti, što se ogleda u pogrebnim ritualima kao što su daće
ili pogrebne igre, često sa maskiranim učesnicima. Trećeg, sedmog,
dvanaestog i četrdesetog dana posle smrti pokojnicima su na grob
donošeni hrana i piće, kao i posle 6 i 12 meseci. Posebni praznici
mrtvih - zadušnice - proslavljani su i na grobovima i po kućama, u rano
proleće i u kasnu jesen.

Kult predaka bio je posebno razvijen kod
Južnih Slovena, pre svega kod Srba. Gotovo svi srpski običaji u vreme
Božića i takozvanih nekrštenih dana vezani su za kult predaka, a i krsno
ime - slava - kod Srba jeste veliki praznik porodičnog pretka, čuvara i
zaštitnika kuće i porodice.

Kod Južnih Slovena posebno je dobro
očuvano verovanje da se duše umrlih grešnika pretvaraju u vampire (v. to
ime). To je svakako prastaro verovanje jer su na nekropolama
posvedočeni grobovi koji su ukopani dublje od ostalih, ili grobovi u
koje je pokojnik stavljan u neuobičajenom položaju (potrbuške, licem
prema zemlji), ili je, pak, zatrpan kamenjem.

Neizvesno je kakve
su predstave Sloveni imali o svetu mrtvih, kao i o božanstvima koja
njime gospodare. Na osnovu uzgrednih ili dvosmislenih podataka u
istorijskim izvorima, pretpostavlja se da je svet mrtvih mračan, a da je
božanstvo koje njime vlada crno (v. Crnobog). Dok se analizom folklorne
građe iz oblasti naseljene Južnim Slovenima može zaključiti da svetom
mrtvih gospodari muško božanstvo, dotle folklorna građa iz
istočnoslovenskih oblasti ukazuje na to da žensko božanstvo vlada
Podzemljem i mrtvima. Tako se pretpostavlja da je u liku Baba Jage
inkorporirana stara evropska boginja smrti (v. Baba Jaga) i da je Vedma
(veštica) u stvari demonizirana boginja Podzemlja. Za Baba-Jagu se
vezuju i likovi demonizovanih muških božanstava smrti, kao što su Kaščej
Besmrtni ili Morozko.

BIBLIOGRAFIJA

Iako postoji obimna
literatura o pojedinim aspektima slovenske religije, celovitih
objektivnih prikaza gotovo da i nema, jer većina autora ili odveć
kritički pristupa raspoloživoj građi, ili je odveć slobodno
interpretira. Kritički se treba odnositi čak i prema kapitalnim delima
kao što su A. Brückner, Mythologia slowianska i polska (1918, reprint
Warsawa 1980) i M. Gimbutas, Slavic Religion u The Encyclopedia of
Religion, ed. by M. Eliade (New York, 1987). Od opštih dela treba istaći
B. O. Unbegaun, La religion des anciens Slaves (Paris, 1948), F.
Vyncke, De godsdienst der Slaven (Roermond, 1969).

O religiji i
mitologiji Istočnih Slovena V. J. Mansikka, Die Religion der Ostslawen
(Helsinki, 1922); S. A. Tokarev, Religioznye verovania
vostochnoslavianskih narodov XIX - nachala XX veka (Moskva, 1957); D.
Zelenin, Russische (ostslavische) Volkskunde (Berlin und Leipzig, 1927).

O
Zapadnim, odnosno Baltičkim Slovenima treba konsultovati T. Palm,
Wendische Kultstätten: Quellenkritische Untersuchungen zu den letzten
Jahrhunderten slavischen Heidentums (Lund, 1937); E. Wienecke,
Untersuchungen zur Religion der Westlawen u Forschungen zur Vor-und
Frügeschichte, 1 Heft (Leipzig, 1941); E. Schuldt, Der altslawische
Tempel von Grosssraden (Schwerin, 1976) i L. Niederle, Manuel de
l'antiquite slave (Paris, 1926).

O Južnim Slovenima v. P. S:
Krauss, Volkslaube und religioser Brauch der Südslawen ' (Münster,
1890); kao i brojne članke N. Nodila o religiji Srba i Hrvata koji su
objedinjeni u knjizi Stara vjera Srba i Hrvata (Split, 1981) i V.
Čajkanovića, objedinjenih u knjizi Mit o religiji Srba (Beograd, 1973).
Veliki broj pojmova iz srpske religije i mitologije obradili su Š.
Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić u knjizi Srpski mitološki rečnik
(Beograd, 1970). Uopšteno o slovenskoj mitologiji L. Leger, La
mythologie slave (Paris, 1901).



Baba Jaga
U
slovenskoj mitologiji baba čarobnica koja živi u šumi, u izbi
postavljenoj na kokošije noge. Oko njenog staništa je ograda od ljudskih
kostiju i lobanja. Umesto brave postavljene su vilice oštrih zuba,
umesto reze koristi se ljudskom nogom, a kao ključ služi ljudska ruka.
Baba Jaga grabi junake i proždire ljude, a u peći peče ukradenu decu.
Najčešće je zamišljana kao ružna starica ogromnih grudi, slepa ili
bolesnih očiju.

Banik
U istočnoslovenskoj mitologiji duh koji
boravi u prostorijama namenjenim kupanju. Verovalo se da posle svake tri
grupe kupača i sam Banik pristupa kupanju i da ga u tome niko ne sme
uznemiravati. Zbog toga su kupači uvek ostavljali malo vode Baniku.
Mogao je kupačima da predskaže budućnost. Često su ga posećivali demoni
šuma i đavoli.

Belobog
U mitologiji Zapadnih i Baltičkih
Slovena bog svetlosti, uspeha i sreće. U usmenom predanju se pominje pod
imenom Bjelun. Zamišljan je kao starac sede brade obučen u belo, a
pojavljuje se samo danju da bi ljudima činio dobročinstva i pomagao im u
svakoj nevolji. Belobogu, kao kreativnoj pozitivnoj snazi,
suprotstavljen je Černobog, kao destruktivna sila.

Dažbog
u
slovenskoj mitologiji Svarogov sin, bog Sunca, koji daruje blagostanje i
sreću. Drevni idol ovog božanstva stajao je na brdu u Kijevu, zajedno
sa idolima Peruna, Horsa, Striboga, Semorgla i Mokoši. Verovalo se da je
Dažbog rodonačelnik ruskog naroda. U srpskom predanju pominje se pod
imenom Dabog ili Dajbog, kao gospodar zemlje, kao protivnik božji, kao
"car na zemlji", bog zlata i srebra i zaštitnik kovačke veštine. Pod
uticajem hrišćanstva, Dažbog je poistovećen sa satanom, odnosno Dabog
postaje đavo i naziva se Daba, Dabo ili Hromi Daba.

Domovoj
U
mitologiji Istočnih Slovena kućni duh, često nazivan ded ili gospodar
kuće. Zamišljan je u ljudskom liku, najčešće kao omalen dlakavi starac,
katkad s rogovima i repom. Mogao je da se preobražava u različite
životinje, pre svega u mačku, psa i kravu, a ređe u zmiju i žabu.
Najčešće boravi u kući, u uglu iza peći, na tavanu ili u dvorištu. Brine
se o blagodeti kuće, posebno o stoci, zbog čega je povezan sa bogom
Velesom. Njegova supruga, koja se zove Domovika, boravi u podrumu. Glas
Domovoja se u kući često čuje, ali je opasno da ga ukućani vide. Raznim
znacima nagoveštava nedaće ili smrt.

Hors
Istočnoslovensko
božanstvo nejasnih funkcija, verovatno bog Sunca. Njegov drveni idol
nalazio se na brdu u Kijevu, pokraj idola Peruna, Dažboga, Striboga,
Semorgla i Mokoši. Pretpostavlja se da je lik tog božanstva formiran pod
uticajima sa juga.

Jarila (Jarilo)
U slovenskoj mitologiji
božanstvo prolećne vegetacije i plodnosti. Zamišljan je kao mladić
izuzetne lepote, na belom konju, okićen poljskim cvećem, bosonog i u
beloj odeći, sa svežnjem klasja u rukama. Uspomena na to božanstvo
sačuvana je u različitim prolećnim obredima, u kojima je glavna ličnost,
devojka odevena u belo i ovenčana cvećem, jahala na belom konju.
Pravljene su i lutke od slame, koje su nazivane Jarilo.

Jarovit, (Gerovit, Gerovitus)
U
slovenskoj mitologiji božanstvo nejasnih funkcija, koje su poštovali
Pomeranci, možda istovetno sa Svantovidom. Posebno je poštovan u
Havelbergu i Volgastu, gde se u hramu nalazio njegov ogromni štit.
Kasniji hroničari poistovećivali su ga sa rimskim Marsom.

Kikimora
U
istočnoslovenskoj mitologiji zao kućni duh zamišljan u liku malene
žene. Stara se o domaćim životinjama, prvenstveno o živini. Verovalo se
da vrednim domaćicama pomaže u poslu, dok lenjivim zagorčava život na
različite načine. Neprijateljski je raspoložena prema muškarcima, a noću
često uznemirava i decu.

Kupala
U slovenskoj mitologiji biće
povezano s praznovanjem letnjih solsticija, u noći između 23. i 24.
juna. to je božanstvo letine, obilja i veselja, a tako je nazivana i
lutka od slame ili drveta, odevena u žensku odeću, koja je u svečanoj
povorci donošena do reke i bacana uvodu ili u vatru. U ritualnu značajnu
ulogu ima kupanje, skakanje preko vatre, pletenje venaca od ivanjskog
cveća i bacanje cveća u vodu. Verovalo se da to noći jedini put u godini
paprat cveta i da taj cvet ima magičnu moć. On tada može da savlada
demone, otkrije mesto na kome je zakopano blago i da podari uspeh ili
veliko bogatstvo.

Lešij, Lesovik, Lesovoj, Lešak, Lesnik
U
slovenskoj mitologiji duh koji gospodari šumama i zverima. Zamišljan je u
ljudskom liku kao pastir čije stado čine jeleni, košute i zečevi, koje
čuvaju vukovi ili risovi. Njegovi obrazi su plavi, oči zelene i buljave,
obrve čupave, a brada duga i zelena. Može biti i zaogrnut zverinjim
krznom, a katkad je zamišljan i sa rogovima i kopitama. Neobično je
odeven i uvek nosi levu cipelu na desnoj nozi, a kožuh zakopčava na
pogrešnoj strani. Verovalo se da nema senke i da mu je krv plava. Kad
hoda kroz duboku šumu, glavom dotiče krošnje najvišeg drveća, a kad se
kreće po ivici šume ili žbunju, postaje patuljak, često tako malen da se
može sakriti i pod jednim listom. Boji se pitomih predela, ali je
suvereni gospodar u šumi, gde je uvek spreman da putnike zavede na
pogrešan put ili da uplaši lovca. On gospodari vukovima koje jednom
godišnje okuplja u šumi da bi odredio plen za narednu godinu. Da bi se
čovek zaštitio od njegovih čarolija, najbolje je da odeću obuče
naopačke, ali i da ne zaboravi da levu cipelu obuje na desnu nogu.

U Srbiji, u okolini Leskovca, šumski demon naziva se lesnik.

Marena, Marana, Morena, Maržana, Maržena
U
slovenskoj mitologiji boginja zime i smrti. Tim imenom se naziva i
lutka od slame koja je korišćena u ritualima vezanim za umiranje i
vaskrsenje u prirodi ili u činima za kišu.

Mokoš
U mitologiji
Istočnih Slovena boginja plodnosti, zaštitnica žena i ženskih poslova,
posebno predenja. Njen drevni idol postavi je knez Vladimir na brdu u
Kijevu, i to pored idola Peruna i ostalih bogova. Sećanja na tu boginju
sačuvana su u Ukrajini sve do sredine 19. veka. Na severu Rusije
nazivaju je Mokuša i zamišljaju je kao ženu velike glave i dugih ruku
koja obilazi kuće i nadgleda prelje. Njen kult je, sudeći po toponimima,
bio rasprostranjen i kod Zapadnih Slovena.

Mora, Mara, Maruha
U
slovenskoj mitologiji zli duh koji luta noću, sedi na grudima zaspalih i
siše im krv. To može biti sen umrlog ili duša živog, koja u vidu
leptira ili neke druge životinje napušta telo da bi mučila ljude.
Verovalo se da postaje od ženskog deteta rođenog u krvavoj košuljici ili
od devojke koja se povezala s đavolom. Pojavljuje se i u vidu
različitih predmeta, na primer dlake i slamke, a može se provući kroz
ključaonicu.

Nav, navi
U slovenskoj mitologiji oličenje smrti,
Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno demona koji su nastali od
duša mrtvorođene i nekrštene dece. U bugarskim predanjima zamišljani su
u vidu ptica koje, uz zastrašujuće krike, u tamnim noćima obleću oko
kuća i napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se
nekrštenci ili nevidinčići, a zamišljani su kao velike ptice sa dečjim
glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrštenu decu i dojilje.
Stočari posebno strahuju od nekrštenaca, koji kravama, ovcama i kozama
oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamišljani su u ljudskom ili
životinjskom vidu, a nazivaju se poterčuk, odnosno latawiec.

Perun
Bog
gromovnik, poštovan kod svih slovenskih naroda. Posvećeni su mu
planinski vrhovi i izvori, a na žrtvu mu je prinošen bik. Glava njegovog
drvenog idola u Kijevu bila je od srebra, a usta od zlata. Zamišljan je
kao zreo čovek sa ognjenim kamenom, batinom ili strelama u rukama.
Prizivan je prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi, odnosno
kažnjavao je svakog verolomnika. Ispred njegovog kipa u Novgorodu i
danju i noću gorela je vatra od hrastovih drva. Ako bi se nepažnjom
slugu ta vatra ugasila, svi bi bili kažnjeni smrću. Od drveća posvećen
mu je hrast, a od biljaka - perunika (bogiša), za koju se verovalo da
čuva kuću od groma, požara i svake nesreće. O širokoj rasprostranjenosti
Perunovog kulta svedoče nazivi mesta, izvora i planina u svim oblastima
slovenskog sveta. Posle pokrštavanja, Sloveni su Perunov lik i funkcije
preneli na svetog Iliju.

Poludnica
U slovenskoj mitologiji
poljski duh zamišljen kao lepa visoka devojka, obučena u bele haljine.
Pojavljuje se redovno leti u vreme žetve. Tad hoda po poljima i kad u
podne naiđe na čoveka ili ženu u poslu, hvata ih za kosu i obara na
zemlju bez milosti.

Porenucije (Porenutius)
Slovensko
božanstvo poštovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva, u Korenici,
nalazio se hram tog božanstva sa čudnim kultnim idolom, s četiri lica
na glavi i jednim licem na prsima.

Porevit (Porevit)
Slovensko
božanstvo poštovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva u Korenici,
nalazio se hram tog božanstva sa kultnom statuom koja je prikazivala
Porevita sa pet glava.

Proricanje
Veština upoznavanja volje
bogova na osnovu različitih vrsta, znakova. Namere bogova mogu ljudima
biti nagoveštene ili spoljašnjim znacima ili neposredno, preko snova ili
nadahnuća. U prvu grupu proricanja svrstava se predskazivanje volje
bogova na osnovu leta ili glasova ptica (ornitomantija), instinktivnih
postupaka (npr. nehotično izgovorene reči), bacanja kocki ili drugih
vrsta objekata (kleromantika, astragalomantika), a posebno na osnovu
posmatranja utrobe žrtvovanih životinja, vatre na oltaru (epiromantika),
nebeskih tela (astrologija) ili vode (hidromantika). Drugu grupu
proricanja čini otkrivanje božanske volje preko snova (oniromantika),
najčešće onih koji traže ozdravljenje u Asklepijevim svetilištima
(inkubacija, ijatromantika), prikazivanjem seni pokojnika (nekromatika) i
otkrovenjima dobijenim preko nadahnuća (enthousiasmos).

U
najranijim istorijskim epohama, prorokovanja su obavljali nadahnuti
pojedinci koji su oglašavali volju ili želje bogova. Kasnije ta vrsta
proricanja nije imala značajniju ulogu jer je slobodno prorokovanje
nadahnutih pojedinaca bilo zamenjeno proroštvima dobijenim od različitih
svešteničkih redova ili zvaničnih proročišta, naročito delfskog (v.
Proročišta). Tek posle smrti Aleksandra Velikog, kad je grčko-rimski
svet stupio u neposredni kontakt s Orijentom, naglo su postale omiljene
sve vrste proricanja, pre svega astrologija. U Rimu su zvanično
priznavana jedino prorokovanja koja su obavljali državni magistrati ili
sveštenstvo, ali mere koje su preduzimane radi sprečavanja proricanja
nezvaničnih lica pokazuju da su sve vrste proricanja bile omiljene. Već
od vremena Tiberija nezvanična prorokovanja smatrana su zločinom i
kažnjavana su proterivanjem i oduzimanjem imovine. Uprkos toj zabrani, a
i kasnijim zabranama, u Rimu su postojali i profesionalci, najčešće
stranci s Orijenta, koji su se bavili isključivo astrologijom.
Dioklecijan je najstrože zabranjivao ars matematica, tj. astrologiju,
ali su tek dolaskom na vlast hrišćanskih imperatora konačno ugušene sve
vrste prorokovanja.

Rujevit (Rugievithus)
U
baltičko-slovenskoj mitologiji bog rata, poistovećen sa rimskim Marsom.
Posebno je poštovan na ostrvu Rujnu (Rugen), gde se u Korenici nalazilo
njegovo veliko svetilište. Tu je bio postavljen njegov kultni kip
natprirodne veličine, istesan od hrastovine. Kip je prikazivao Rujevita
sa sedam glava kako u desnoj ruci drži mač dok su mu sedam drugih mačeva
visili o pojasu.

Rusalke
U mitologiji Istočnih Slovena
demonska bića zamišljana u liku dugokosih lepih mladih devojaka, koje u
noćima mladog Meseca igraju na proplancima, ovenčane zelenim vencima.
Neprijateljski su raspoložene prema ljudima. Često mame prolaznike,
zadaju im različite zagonetke ili ih ubijaju glasnim smehom. To su, u
stvari, duše umrlih devojaka, prvenstveno utopljenica ili onih koje su
umrle nasilnom smrću. U nedelju posle Duhova one izlaze iz vode, hodaju
po polju ili se penju na drveće. Opasno je da se te nedelje bilo ko kupa
u reci ili jezeru, jer ga rusalke mogu odvući u dubinu. Razni običaji
pokazuju da su rusalke tesno povezane sa vodom i rastinjem, ali i sa
svetom mrtvih.

Simargl
Božanstvo Istočnih Slovena, nejasnih funkcija. Nije utvrđeno da li je u pitanju jedno (Simargl) ili dva božanstva (Sim, Regl).

Stribog
U
istočnoslovenskoj mitologiji bog zime i mraza. Svi vetrovi smatrani su
njegovim unucima. Njegova kultna drvena statua pominje se među kipovima
koji su stajali na bregu u Kijevu.

Svarog, Svarožić
U
slovenskoj mitologiji bog neba, Dažbogov otac, Sunca i vatre. Pod imenom
Svarožić poštovan je prvenstveno kao bog vatre i zaštitnik domaćeg
ognjišta. Kod Baltičkih Slovena, u hramu boga Radgosta u Retri, nalazio
se kip Zuarasicija, Svarožića, i to u oklopu i sa šlemom na glavi. Može
se pretpostaviti da su tog Zuarasicija Sloveni oko Labe poštovali kao
boga rata.

Svetovid
Veliko slovensko božanstvo na ostrvu Rujnu
(Rigen), bog rata i zaštitnik plodnih njiva. Središte njegovog kulta
bilo je Arkona. U centru grada nalazio se drveni hram posvećen tom
božanstvu, ukrašen obojenim drvorezom, sa dvostrukom ogradom. Spoljna
ograda bila je pokrivena crvenim krovom, dok se unutrašnja sastojala iz
zastora i četiri stožera. U hramu je bio postavljen idol natprirodne
veličine sa četiri vrata i četiri glave. U desnoj ruci držao je rog
izrađen od raznih vrsta metala, koji je svake godine sveštenik punio
pićem i na osnovu isparenja predskazivao rodnu ili nerodnu godinu. U
levoj ruci, spuštenoj niz telo, nalazio se luk. Pokraj idola postavljena
je uzda, sedlo i drugi atributi, posebno džinovski mač, sa kanijom i
balčakom od srebra.

Jedanput godišnje, u vreme žetve, prinošene
su žrtve ispred hrama i svetkovan je veliki praznik, koji se završavao
velikom gozbom. Sveštenik je tada pred narodom proricao obilje ili
oskudicu u narednoj godini i prizivao Svetovida da otadžbini podari
slavu, a podanicima bogatstvo. Zatim je ispred idola stavljan visok
kolač premazan medom, iza koga je stajao sveštenik i pitao narod da li
ga vidi. Prisutni su odgovarali da ga vide, a on je tada izražavao želju
da ga dogodine ne vide, kako bi naredne godine žetva bila obilnija. Svi
su bili obavezni da daruju svetilište, koje je bilo čuveno proročište.
Sve što se dobije kradom ili oružjem pripadalo je svetilištu, kao i
darovi koji su stizali iz celog slovenskog sveta i iz susednih krajeva.

U
svetilištu je čuvan beli konj, za koga se verovalo da pripada
Svetovidu. Niko nije smeo da ga dodirne, a jedino je sveštenik mogao da
ga napasa i oprema. Verovalo se da sam bog, jašući na njemu, predvodi
svoj narod u borbama sa neprijateljima. Taj konj je korišćen i za
gatanje: pred polazak u rat, sveštenici su ispred hrama postavljali
koplja, a zatim je izvođen osedlan konj da preko njih pređe. Ako bi pri
preskakanju pošao desnom nogom, smatralo se da će ishod biti povoljan, a
ako bi krenuo levom, to je značilo d se rat mora odložiti. Svetovidovo
svetilište u Arkoni razoreno je 1168. godine. Arheološki je istraženo
1921. godine. Posle pokrštenja Baltičkih Slovena, funkcije Svetovidove
prenesene su na svetog Vida.

Triglav (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglaw)
U
mitologiji Baltičkih Slovena troglavo božanstvo, verovatno bog rata ili
vegetacije. Središte njegovog kulta nalazilo se u Štetinu i
Brandenburgu. U Štetinu, koji je bio okružen trima brdima, na središnjem
i najvećem nalazio se hram posvećen Triglavu. U njemu je bila
postavljena kultna statua boga sa tri glave i zlatnim povezom preko
očiju i usta. Verovalo se da tri glave simbolišu vlast boga nad tri
posebna carstva: nebom, zemljom i paklom, a da zlatni povez preko očiju
pokazuje da bog ne želi da vidi grehe smrtnika ili sazna za njih. Pri
hramu je čuvan konj vranac, sa sedlom od zlata i srebra, koji je
korišćen za gatanje pred ratne pohode. Na zemlju je tada polagano devet
novih kopalja, na razmaku od jednog lakta, a zatim je zauzdani i
osedlani konj tri puta prelazio u oba smera. Ratni pohod bi bio
preduziman samo ako Troglavov konj pri prelaženju ne bi dotakao ni jedno
koplje.

Oton Bamberški porušio je svetilište u Štetinu i tri
glave odsečene sa Triglavove kultne statue poslao papi u Rim. Kultne
statue Triglava koje su se nalazile u ostalim mestima bile su posrebrene
ili pozlaćene.

Trojan
U ruskim i južnoslovenskim predanjima
demon ili božanstvo povezano sa rimskim imperatorom Trajanom. U narodnim
pričama opisan je kao biće sa tri glave, sa kozjim ili magarećim ušima,
koje se plaši sunca i kreće se samo noću. Verovalo se da dan provodi u
svom zamku na planini, a da noću jaše do svojih dragana. Rusija je
smatrana Trajanovom zemljom. Kad ga je jednom prilikom Sunce stiglo na
putu, pokušao je da se sakrije ispod plasta sena, ali su volovi
prevrnuli plast, tako da su ga Sunčevi zraci dohvatili i spržili.

vampir
U
slovenskim predanjima, posebno na Balkanu i u Ukrajini, duh umrlog ili
leš koji je zao duh ili đavo oživeo. U gluvo doba noći vampir izlazi iz
groba da bi ljudima i životinjama isisao krv. Južnoslovenski narodi su
verovali da je dlakav kao pas, da ima krvave oči i zube i da iz usta
bljuje vatru, ili da je bez kostiju, samo mešina ispunjena krvlju.
Zločinci i grešnici posle smrti postaju vampiri, a pravednici - jedino
ako preko njihovih leševa pređe neka od nečistih životinja (mačka, pas,
miš, kokoška). Najčešće su vampiri starije osobe, i to muškarci. Vampir
se može preobražavati u različite životinje ili biti nevidljiv. Njegovo
približavanje najpre osećaju psi, konji i volovi. Najčešće se javljaju
na grobljima, raskršćima, po vodenicama ili u kućama svojih najbližih.

Protiv
vampira nema sigurnog sredstva. Smatra se da ih odbija krst naslikan
katranom na vratima kuće i staje, gvožđe, beli luk, zvuk zvona ili
šiljati predmeti stavljeni pod jastuk. Najvažnije je preduzeti mere da
se pokojnik ne povampiri. Radi toga se mrtvacu zaseca koža, presecaju mu
se tetive ispod kolena ili zabada glogovo trnje pod nokte kako mu đavo
ne bi mogao odrati kožu i naduti je, to jest preobraziti ga u vampira. U
meso ispod jezika takođe se zabada trn da bi vampiru onemogućio sisanje
krvi, ili se telo sahranjuje licem prema zemlji ili se pokojniku oko
vrata stavlja srp. Vampir se pronalazi i uništava na različite načine.
Najčešće se na groblje odvodi crni ždrebac bez belege i, čim se primeti
da zazire od nekog groba, smatra se da u njemu počiva vampir. Grob se
zatim raskopava, a leš se probada glogovim kocem, spaljuje ili baca u
vodu ili u kreč. Katkad se oko grobova posipao pepeo da bi se otkrile
stope vampira. I dete rođeno od vampira ima sposobnosti da ga pronađe i
ubije. Najljućim neprijateljem vampira neki smatraju četvorookog, tj.
psa koji iznad svakog oka ima po jedan uvojak. U raznim delovima
slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir,
lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće - upir.

Veles
U
slovenskoj mitologiji božanstvo nejasnih funkcija, možda bog obilja i
zaštitnik domaćih životinja. Tragovi Volosovog kulta sačuvani su kod
Istočnih i Severnih Slovena. U vreme širenja hrišćanstva asimilovan je i
zamenjen hrišćanskim zaštitnikom stada, svetim Vlasijem. U Novgorodu je
hram sv. Vlasija podignut na mestu na kome se ranije nalazio Volosov
idol. Običaj kod Istočnih Slovena da pregršt nepožnjevenog klasja koje
se ostavlja kao dar božanstvu nazivaju Volosovom bradom pokazuje da je
Volos poštovan u svojstvu boga vegetacije. U poznim tekstovima označen
je kao zli duh i demon, odnosno povezivan je sa Podzemljem i đavolom.

Vile
U
južnoslovenskoj mitologiji ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima.
Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima,
odevene u duge, prozračne haljine i naoružane strelama. One žive daleko
od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda
(vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se
rađaju iz rose, nekog cveća, kad pada kiša i greje sunce i kad se na
nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, grade na
oblacima.

Mogu se preobražavati u različite životinje,
prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jašu na konju ili
jelenu, odlaze u lov, a još češće igraju u kolu. Zaljubljuju se u
junake, koje pomažu i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime.
Naklonjene su i devojkama, koje od njih mnogu izmoliti lepotu ili
zaštitu. Vile osobito vešto vidaju rane zadobijene u bojevima, i to
različitim biljem. Raspolažu i sposobnošću proricanja.

Vile teško
praštaju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuju one koji ih
povrede. Potčinjavaju se samo onima kojima pođe za rukom da im otmu
odeću, a ako im neko oduzme krila, preobražavaju se u obične žene.

Mogu imati kozje, konjske ili magareće noge.

Vođanoj
U
slovenskoj mitologiji zao vodeni duh, koji živi u jezerima, barama i
virovitim rekama, i to najčešće pokraj vodenica. Pojavljuje se u
različitim vidovima: kao čovek sa kandžama i dugim repom, pokriven
travom i mahovinom, kao starac zelene kose i brade ili kao riba
pokrivena muljem. Danju se odmara u raskošnoj palati ispod vode, a
svečeri izlazi i napada kupače koji se zateknu na reci posle zalaska
sunca. Neprijateljski je raspoložen prema ljudima, posebno muškarcima,
koje odvlači u vodu da bi ih oženio svojim kćerima ili da bi ih učinio
svojim slugama. Često oštećuje vodenice, ribarske mreže i mostove. Da bi
ga umilostivili, vodeničari i ribari prinose mu različite žrtve -
petla, kokošku ili ovcu. Žrtvovan mu je i uhranjeni konj, koji je s
kamenom oko vrata bacan u vodu.